Posmatranjem stvarnosti takvom kakva jeste, a ne onakvom kakvom bismo voleli da je vidimo, susrećemo se kao socijalni radnici sa pričama koje je u stanju da ispriča jedino život. Veoma često to nisu lepe priče i možda baš zbog te činjenice, onaj koji je ovaj poziv izabrao ubira najveće plodove tako što pred izazovom i posle njega, shvata da je mnogo više dobio samim tim što je razumeo, pomogao i nekom drugom dao najbolje od sebe.

Nakon takvih situacija i nakon ove priče, onaj koji je davao ne bi smeo da pomisli ni na jedan način kao stručni radnik da se istrošio, jer kao što smo napomenuli, priče koje je obojila stvarnost umeju da otvore gomilu pitanja za razmišljanje, možda nikad ni ne nudeći prave i istinite odgovore, a ujedno i da nam zabrane da se na bilo šta u svom životu žalimo, jer nas one same, takve kakve jesu, ostavljaju bez teksta.

Čime se kao organizacija bavimo u onom delu koji i nije baš vidljiv spolja i koji ne prikazujemo drugima, odvija se u nama samima, pa je jedino što nam prestaje da napišemo ovu priču, ne da bismo govorili o našim postignućima ili se hvalili uspesima, već da bi smo pomogli drugima da stvari vide očima socijalnog radnika.

Jednog januarskog jutra pozvani smo kao organizacija od strane druge organizacije  gde nam je postavljeno  pitanje: da li bi smo u Integracionu kuću primili momka kome se na putu prelaska granice tragedija sopstvene sudbine odigrala u jednom trenutku pred očima.

Naime, javljeni su nam goli podaci: amputirana mu je noga jer ga je udario voz, pretrpeo je frakturu lobanje, uz to mu je i izvađena slezina, a i imao je operaciju slepog creva. Dolazi iz Iraka, ne zna ni jedan jezik, osim kurdskog, a naš prevodilac jedino taj jezik ne govori. Svima nam je u tom trenutku kao stručnim radnicima bilo jasno koliki je izazov raditi sa ovakvim slučajem, šta to sve podrazumeva kada su odgovornosti u pitanju, ali se svi  jednoglasno, kao tim u trenutku slažemo sa tim, da momak bude primljen u Arrupe kuću, što se u narednih nekoliko dana i realizovalo.

U kuću nam je stiglo dete, koje kalendarski ima osamnaest godina. Punoletan. Na štakama, sa amputiranom levom potkolenicom. Nasmejanim bistrim očima nas pozdravlja kao da mu se baš ništa nije desilo. Ne zna jezik, pa je sve što nam preostaje da mu neverbalnim signalima kao malom detetu objašnjavamo da imamo najbolje namere, da ga razumemo i da mu poručimo da će mu ovde kod nas biti dobro. I da će biti siguran.

Smešten je u sobu. Druga deca takođe ne govore njegov jezik. Bilo gde da se nalazi i koliko god da je siguran na nekom mestu – on je sam!

Sam u svemu što mu se dogodilo u jednom danu. Pod kakvim ga je okolnostima udario voz u blizini Sombora nikom nije objašnjeno. Nogu je izgubio u novosadskoj bolnici gde mu je pružena najbolja moguća pomoć u datom trenutku, nakon čega je poslat u Centar za azil u Krnjaču, da bi mu poslednji i kao najbolji izbor (što se tiče uslova i nege) bio Integraciona kuća „Pedro Arrupe“, prema proceni onih koji su do tada brinuli o njemu.

A ko je zapravo brinuo o njemu? Zbog čega se uopšte našao na tom putu i kuda je krenuo?

Šta se desilo tog dana i da li je moguće da realnost može da bude tako surova da pored svega što ti u jednom trenutku nametne, uspe i da ti pored toga što si već na nekom putu, izgubljen i sam, daleko od svoje zemlje i svih koji te vole i smatraju se tvojom porodicom, da te kao još dečaka sa tako malo godina obeshrabri sa svim što ti oduzima, i kao da ni to životu nije bilo dovoljno, zadrži te u državi gde čak ni sa kim ne možeš da razgovaraš?! Bar dok se ne pojavi povremeni prevodilac koji dolazi samo jednom nedeljno u Integracionu kuću.

Da li postoje reči koje mogu da izraze bol koji ovaj dečak može da oseća?

Ne postoje!

Ali on je i dalje nasmejan, kao da je voz samo prošao pored njega i kao da se ništa, baš ništa na tom putu nije desilo!

Ne postoji ni adekvatna pomoć koju možemo da mu kao ljudi damo jer možemo samo da mu se zahvalimo, što nas je naučio da o životu uopšte i razmišljamo!

Milica Perović, Socijalna radnica