Dinamika rada u Integracionoj kući „Pedro Arrupe“ često je takva da jedan običan rutinski dan može da se pretvori u gomilu novonastalih obaveza kada se na primer desi da odjednom imamo prijem petoro dece iz Sirije koja su putovala u grupi i sticajem okolnosti našla se u našem gradu. Gradski centar za socijalni rad uputio nam je poziv za smeštaj, i ustaljena procedura je ubrzo pokrenuta.
Takav iznenadni prijem podrazumeva maksimalno angažovanje u svakom smislu, a pogotovo kada u grupi od petoro dece stignu i najmlađi korisnici ikad koji su primljeni u Integracionu kuću kao što je slučaj bio u ovoj situaciji.
Petoro dečaka, svi mlađi jedan od drugog za po godinu ili dve. Njih trojica uzrasta u rasponu od trinaest do šesnaest godina, kao i dva mala dečaka uzrasta od samo pet i šest godina.
Tim integracione kuće „Pedro Arrupe“ navikao je da radi sa dečacima koji su uglavnom u kuću primani u adolescentnom periodu, pa je pojava ova dva mala deteta bila ogromno iznenađenje za tim, ali je predstavljala i ogromnu radost.
Dvoje najmlađih ušli su u Arrupe kuću bojažljivo, sakrivajući se iza starijih (kako se ispostavilo, rođaka). Sva deca iz ove grupe stigla su u starim i pocepanim stvarima. Rekli su nam da dugo putuju, što je i bilo vidljivo jer su većini noge bile izranjavane, a stopala otečena do deformacije. Nakon prvog razgovora sa svima, objašnjeno im je da moraju da se okupaju, da će dobiti novu odeću i obuću, kao i to da će nakon kupanja, jedan po jedan otići na sprat u dnevni boravak, da ručaju.
Najmlađi su otišli na kupanje prvi, nakon čega se desila jedna specifična situacija. Naime, obzirom da su prestrašeni u kuću i ušli, primetili smo da najstariji dečak među njima veoma brine o mlađoj deci. On je inače i najviše pričao sa zaposlenima dok je objašnjavao njihovu situaciju, i prenosio ostalima šta da rade. Kada se jedan od dečaka okupao i javio da je spreman da ode da ruča, dok ga je socijalni radnik vodio na sprat do kuhinje, najstariji je potrčao za njima, nepoverljiv u pogledu toga gde će dečak završiti, nakon čega mu je bilo dodatno objašnjeno da nema razloga za brigu, da je procedura tava zbog higijene u kući i zbog raznih propratnih bolesti, kao što je šuga, a onda mu u kancelariji na kamerama pokazano šta dečak gore radi. I da se u dnevnom boravku već nalaze i druga deca koja su došla pre njih.
Primetili smo da je osetio veliko olakšanje, obzirom da je preuzeo ulogu oca u odnosu na te dečake, što je i nama i prevodiocu bilo veoma dirljivo. Nakon kupanja, ručka i upoznavanja sa drugim korisnicima, najmlađi dečaci otišli su u sobu u koju su smešteni da spavaju. Kada ih je dežurni vaspitač obišao, ležali su pokriveni i bezbrižni i o nečemu su pričali.
Nekoliko dana kasnije svi novi dečaci shvatili su da su u kući bezbedni, najstariji je shvatio da nema razloga za brigu, a najmlađi su uglavnom gledali crtane filmove i igrali fudbal u dvorištu, često nesvesni šta se to tačno oko njih dešava. Polaku su se uklopili u kućni red, naučili se da sakupe mrvice sa stola na kome su ručali, da bace ostatke hrane i spreme tanjire za pranje u sudo-mašini, a sa najvećom radošću su učestvovali na svim radionicama, pogotovo na onim za crtanje i kreativnost. U tome nam je tokom jula pomagala i volonterka iz Italije, Alessia Faccoli, kojom i ovom prilikom svi puno pozdravljamo.
U narednim danima usledile su intenzivne poste lekarima, zbog šuge, zbog povreda stopala i nogu, loše zaraslih prethodnih lomova stopala, ali i zbog zaostalih šrapnela koje jedan od dečaka još nosio u telu. Još jedan dokaz da ratna stradanja i traume ne zaobilaze ni decu. Deo tima bio je zadužen za zakazivanje i pratnju na brojne preglede koji su neretko zahtevali celodnevni angažman zaposlenih u dečjim dispanzerima, bolnicama i u raznim specijalističkim ordinacijama. Na kraju smo zadovoljni što je deci pružena maksimalna pomoć i medicinska pažnja.
