Ono što prvo naučite u radu sa ljudima je ogromna razmena energije, energija koju dajete i energija koju primate. Još ako radite sa decom, pomnožite to sve puta dva.
Radeći sa decom bez pratnje navikli smo na česte sastanke i rastanke. Rastanci na početku budu jako teški, a onda pomislite kako ste se navikli na njih sve to trenutka kada ponovo ne dođe do sastanaka. Deca bez pratnje često odluče da svoj život traže na „nekom boljem mestu”. Pitanje koje sam često puta postavljala na rastanku svojim kolegama je, da li će nam se putevi ikada više spojiti. Unapred sam slutila odgovor, verovatno ne.
Korisnik Integracione kuće, A.S., je smešten kod nas na leto 2018. godine. Krasilo ga je veliko srce i pozitivnost i ubrzo je postao “stariji brat” svoj mlađoj deci. Ubrzo je učio mlađe da se sve iz tanjira mora sve pojesti, da je veliki greh bacati hranu, ali i da u najtežim trenucima treba pronaći veru u Boga, pa je prvi zajedno sa zaposlenima davao upute kako se slave najveći muslimanski praznici, kako se ponašamo tokom Ramazana i šta je to molitva.
Bio je velika podrška svima u kući, i deci i zaposlenima, bio je most koji nas je spojio da postanemo bliži i bolji, da naš život u Kući bude kvalitetniji i lakši, koliko je to uopšte moguće.
Posle rekordnog broja neuspešnih pokušaja da pređe granicu, napušta Integracionu kuću, ali na kratko. Boravi neko vreme u Bosni, i ubrzo se pre zime 2019. Godine vraća u Kuću. Malo pre nego što je počela pandemija, zauvek nas napušta i kroz nekoliko nedelja se javlja iz Ženeve. Ostajemo u kontaktu, sa vremena na vreme nas zove da javi kako napreduje u novom životu.
U maju 2022. godine dobijam poziv za konferenciju povodom Međunarodnog dana izbeglica u Ženevi i tada shvatam da ćemo se uskoro videti. Shvatam da je život zaista nepredvidiv i da mi sledi ponovni susret. Javljam se A.S. da dolazim 20. Juna u Ženevu što njega jako raduje i već planira šta ćemo sve posetiti taj dan. Posle napornog puta, kašnjenja letova stižem u Ženevu gde me čeka nezapamćena vrućina za to doba godine. Pravimo dogovor da se vidimo u 19 h kod čuvenog Cvetnog sata na ulasku u Jardin Anglais. Pokušavam da pronađem rutu gradskog prevoza do tamo i u žurbi da što pre krenem zaboravljam mobilni telefon u sobi. Ljudi u gradskom prevozu mi pomažu da stignem do tamo, a ja već kasnim skoro pola sata. U meni se meša ljutnja sa očajem kao i pitanje do kada ste spremni da nekog čekate na dogovorenom mestu. Kada me konačno od mesta sastanka deli samo pešački prelaz preko dve ulice koncentrišem se na turiste koji stoje da se slikaju kod čuvenog sata i da li je on tu. Možda je otišao, kada mu se bezbroj puta nisam javila na telefon. Odmah mi u oči upada crvena karirana košulja, kakvu je često nosio i ovde i skoro sam sigurna da je to on. Shvatam da stoji mirno i gleda u mom pravcu, tražeći me pogledom dok u ruci drži telefon. Kako koraci odmiču pogled nam se susreće i vidim njegov širok osmeh.
Nakon euforije oko susreta, krećemo u šetnju pored jezera gde on preuzima ulogu vodiča, priča o gradu, ljudima koji tu žive i generalno o svom životu u Ženevi. Ubrzo sedamo da popijemo limunadu pored jezera i sećamo se života u Integracionoj kući. Prvi put sa mnom deli šta je to sve ono što mi ne vidimo, kako je izgledao naš prvi susret, kada smo kolega Darko i ja otišli na teren po njega, ali i svog prvog kuvanog obroka u kući koji je pojeo posle 3 dana. Kaže da ništa ne miriše kao “Majin ručak” koje je pojeo tog dana. Govori mi o svojim sestrama i majci u Avganistanu i da sada konačno, kada položi francuski jezik moći će da im obezbedi sve što im je potrebno. Pita kako smo svi mi iz Arrupe kuće i kako je u Beogradu. Sećamo se svih lepih i manje lepih dana u Kući. Obećava mi da će čim dobije pasoš, ponovo doći da nas obiđe. Vidim mu u očima da je konačno pronašao svoje mesto pod nebom i vidim ogromnu zahvalnost za sve što smo učinili za njega.
Nakon rastanku razmišljam o ljudskoj nesreći, o životnoj nepravdi i da li je jedna velika istina da sreću čine male stvari kao što je ovaj susret ili možda velike stvari kao one gde ste se rodili, sa koje strane granice. Ovih nekoliko sati provedenim sa njim i njegov iskren pozdrav na rastanku mi daje podstrek da nastavim ovaj divan i veoma težak posao i dalje. Nakon dva dana konferencije, na završnom panelu, dobijam priliku da kao jedan od najmlađih učesnika podelim šta je to lepo u našem radu. Kada sam konačno sa nekim podelilo šta se sve desilo u Ženevi, i kada sam pustila da emocija govori umesto mene shvatam da je nebitno da li su male ili velike stvari, bitno je da vas čine srećnim.
Iz dnevnika socijalne radnice,
Jelena Đurđević, JRS Srbije
