Na samom početku rada Integracione kuće, odnosno u prvoj godini od osnivanja, u kuću je smešten dečak sa specifičnom životnom pričom. U baznu stanicu, takozvano „Miksalište“ koje i upućuje maloletnike na smeštaj, u pratnji nepoznate  osobe doveden je i tu ostavljen bez ikakvog objašnjenja. U tom trenutku dečak je imao 11 godina. Iz Irana je doputovao za Beograd legalno, avionom, ali je naknadno ostavljen u Srbiji. Terenski socijalni radnici zvali su zaposlene JRS-a i u Integracionu kuću smo smestili dečaka koji je bio nižeg rasta, pa iako je imao 11 godina delovalo je da je mnogo mlađi.

Na početku je bio nesaradljiv, manipulativan i vešto je koristio svaku priliku da sa zaposlenima proveri kako izgleda kada pređe granicu tolerancije.

Imao je dužu gustu kosu i krupne crne oči sa izraženim trepavicama i toliko pravilne crte lica, da bi čovek pomislio da nije bio toliko nemiran, da je u pitanju devojčica.

Uključivan je u razne aktivnosti, pre svega u školu, na razne treninge, pa i na borilačke veštine. Koristio je svaku priliku da tu negde gde je smešten skrene pažnju na sebe tako što će napraviti neki problem, pa više ni jedan radnik nije bio iznenađen ukoliko zbog njega bude kontaktiran od strane vaspitača, trenera, pedagoga iz škole ili bilo koje osobe koja nam pomaže u njegovoj integraciji.

Čak je više puta zbog problematičnog ponašanja menjao školu.

Pa ipak, to je bio natprosečno inteligentan dečak koji je u veoma kratkom vremenu naučio srpski jezik skoro pa besprekorno, da bi se nakon tri godine boravka u Integracionoj kući koristio i poštapalicama i izrazima kao što su „beše“ i „bre“, a nije mu bilo strano ni da se koristi srpskim poslovicama, koje je kako smo pretpostavljali usvojio u školi. Govorio je nekoliko jezika, uključujući i srpski i engleski, pa je bio dežurni prevodilac kada naš kulturni medijator nije bio prisutan u kući. Beskrajno šarmantan, ne samo zbog svog izgleda i jezika koji je tako brzo naučio, nego i zbog celokupnog svog stava plenio je zaposlene svih partnerskih organizacija koje su sa nama sarađivale, a i svakog ko bi se u Integracionoj kući pojavio. Nije bilo osobe koja nije znala za njega, a ni one koja ne bi pitala za njega gde je, ukoliko nije bio u kući.

Izuzetno duhovit, ponekad samim tim što izgovori nešto nepredvidivo u ozbiljnoj situaciji, bio je glavni animator zaposlenih u Integracionoj kući, a i svih ostalih sa kojima je imao kontakt. Ljubav koju smo mu pružali maksimalno je koristio i bio veoma svestan utiska koji ostavlja.

Naučio nas je da je najviše ljubavi potrebno onoj deci koju je teško voleti i koja se svojim karakterom još od malena izdvajaju, najčešće po neposlušnosti ili nestašlucima.

Uvek je u svakoj situaciji znao kako se ko od zaposlenih oseća i svaki detalj u Integracionoj kući ako bi kome i promakao, njemu sigurno nije.

Iako se sa njim često vodila bitka u sistemu nagrade i kazne, pedagoških mera ili pravljenja ustupaka bilo koje vrste, iako je svaki zaposleni zbog njega barem pet puta u svojoj karijeri izgubio i strpljenje i živce zbog njega, njegov odlazak iz Integracione kuće svakom je naterao suze na oči.

On je zaista u svakom smislu bio poseban.