Rođena sam i odrasla u Milanu, gde sada radim za jednu međunarodnu banku. Tokom juna i jula 2023. godine, boravila sam u Beogradu dve nedelje uz podršku JRS-a i volontirala u njihovoj Integracionoj kući „Pedro Arrupe“. Odlučila sam da volontiram u JRS Integracionoj kući kako bih direktno upoznala decu migrante: svakodnevno čujem vesti o migrantima – posebno onima koji dolaze preko Sredozemnog mora; nisam puno znala o tom drugom putu, o balkanskoj ruti, kojom se ljudi sa Istoka kreću ka evropskom kontinentu.
Za mene nije lako govoriti o ovom iskustvu zbog svih priča koje sam čula, zbog tuge koju sam videla, i tuge koju mogu samo da zamislim iza tih lica dece bez pratnje koje sam upoznala u Integracionoj kući. Dečaci su bili različitih uzrasta, stigli su na to mesto nakon što su napustili svoju zemlju i porodice, i nedeljama, neki i mesecima pešačili preko nepoznatih teritorija, sa ciljem da se nasele u Nemačkoj ili severnoj Evropi. Kada su došli u Srbiju, zatečeni su u takvim jadnim uslovima, kako fizički, tako i psihički, i pružena im je prilika da borave u Integracionoj kući gde su mogli da pronađu bezbednost, udobnost kreveta, hranu i medicinsku pomoć (deca često dolaze u Srbiju sa ozbiljnim zdravstvenim problemima).
Svaki dan bih prošetala od stana JRS-a do Integracione kuće i provodila vreme sa decom koji tamo žive: imali smo radionice engleskog jezika i geografije, igrali se u dvorištu kuće, išli u bioskop, i jednom sam se potrudila da im skuvam italijansku pastu. Na početku nije bilo lako povezati se s njima: toliko razlika među nama u kulturama, nacionalnostima, jezicima, godinama i čak polovima – ipak, postojala je razmena, nešto što se temeljilo na međusobnom poštovanju, jutarnjim osmesima i, konačno, u poverenju. Za mene je najvažnije bilo da negujem u njima nadu da postoje ljudi koji se i dalje brinu o njima i da niko nije sam na ovom svetu – uprkos svim teškoćama koje su iskusili.
Mnoge stvari su me impresionirale u Integracionoj kući. Prvo, briga svih profesionalaca koji svakodnevno pružaju deci obrazovanje, medicinsku podršku i svu pažnju kako bi ponovo postali deca – deci se omogućava sloboda da nastave svoje putovanje ako to žele i osoblje veoma dobro zna da neki od njih ne žele da ostanu u Srbiji i mogu odlučiti da napuste Kuću jednog dana i nastave svoje putovanje ka drugoj destinaciji – ipak, briga zaposlenih prema svakom od njih je bila neverovatna.
Još jedna napomena je da me ovo iskustvo povezalo sa ljudima koji su bili veoma daleko od mog načina života. Upoznavanje priča iza svakog deteta me nateralo da shvatim da svet nema granica: jedva mogu da zamislim kakve su borbe iza izbora porodice koja pusti četvorogodišnje dete da ide samo, celim putem od Istoka do Evrope u potrazi za boljim životom.
Napustila sam Srbiju sa više pitanja nego odgovora, ali jedna stvar u koju sam sada uverena je: kada je reč o suočavanju sa velikom tugom sveta, sve se svodi na ljude: kada su ljudi stavljeni u centar, bez obzira na njihovu kulturu ili religiju, nada u bolji svet pobeđuje i možemo i dalje videti ljudska čuda, kao što sam videla u Integracionoj kući “Pedro Arrupe” u Beogradu.
Alessia F.
