U junu nam je u Integracionu kuću stigao dečak od 16 godina kome je trebala post-hospitalna nega zbog frakture butne kosti.
Prelom noge nastao je kada je maloletni korisnik pod nejasnim okolnostima pao kroz otvoreno okno nedovršene zgrade. Istog dana kada je povreda nastala, dečaku je pružena adekvatna pomoć u bolnici. Na levoj nozi gde je prelom i nastao, mu je postavljen eksterni metalni fiksator. Bilo je jasno da će oporavak trajati jako dugo i da dečak neće moći da ustaje iz kreveta i da samostalno funkcioniše sigurno nekoliko meseci.
Fiksator je postavljen tako da mu je na četiri mesta probušen mišić, kako bi šipke držale kost koja je polomljena, što je zahtevalo dodatnu negu od strane stručnih radnika kako se rana ne bi inficirala i kako se infekcija ne bi proširila na kost. Dečak je dobio štake koje su služile za podršku kada se kretao do toaleta i kada je morao da prošeta makar nekoliko koraka po savetu lekara, kako mu mišići ne bi potpuno atrofirali bez obzira na bolove koje je osećao.
Dečak je četiri meseca bio vezan za krevet i jedina zanimacija bila mu je mobilni telefon jer su se nakon nekog vremena razvile i određene psihološke tegobe pa ponekad nije bio raspoložen za bilo kakav rad ili razgovor sa zaposlenima. Proces oporavka bio je pretežak kako za korisnika, tako i za zaposlene. Neophodno je bilo svakodnevno previjati rane, pomagati mu pri svakom odlasku u toalet, nošenju i odnošenju hrane, pomagati mu pri obavljanju lične higijene, smišljati adekvatne načine kako mu pomoći uz konstantan strah da se ne povredi jer je s vremenom prilično smršao pa je delovao krhkije nego kada je u Integracionu kuću stigao. Nakon nekog vremena kada je dečak shvatio šta mu se dogodilo postajao je sve više uznemiren pa je u više navrata odbijao da jede, a imao je i teške napade panike i gušenja zbog čega je nekoliko puta u Integracionu kuću dolazila i hitna pomoć.
Uz sav trud i rad sa njim uz pomoć prevodioca, ponekad je bilo veoma teško motivisati ga za bilo šta, a neretko se dešavalo i da je odbijajući da jede i plakao, zbog čega je kontaktirana i dodatna pomoć. U saradnji sa partnerskim organizacijama angažovani su psiholog i psihijatar, nakon čega je dečaku pružena adekvatna psihološka podrška i adekvatna terapija. Uredno je vođen na svaku kontrolu sve do trenutka kada je fiksator uklonjen sa noge, nakon čega je promena u raspoloženju i ponašanju dečaka bila vidno primetna.
A onda je usledio drugi problem. Nekoliko dana kasnije počela je nova školska godina i svi dečaci su krenuli u školu osim njega. Osećao se usamljen preko dana, tako da nam je ubrzo samoinicijativno izrazio želju da krene i on u školu, jer se oseća dovoljno dobro. Za te potrebe smo mu na preporuku lekara ortopeda obezbedili dodatnu zaštitu, vrstu proteze koja daje podršku tek izlečenoj butnoj kost.
Nije potrebno dodatno objašnjavati reakcije zaposlenih koji su se angažovali oko njegovog upisa i njegove reakcije na početak školovanja. Nekoliko dana pre polaska u školu zajedno sa ostalim korisnicima odveden na jednodnevni izlet na Frušku goru gde mu je kretanje po travnatim dečijim igralištima i učešće u igrama sa ostalom decom izmamilo osmeh i vidljivu radost na licu, koju su naši vaspitači uz sreću i zadovoljstvo posmatrali sa strane.
