Ovo je priča o detinjstvu i mladosti jednog dečaka.

Reza je dečak velikog srca i velike želje za umetnošću i životom. Rođen je u Avganistanu u veoma siromašnoj porodici i jedva se seća svog najranijeg detinjstva. Seća se da mu je porodica bila siromašna, da su često bili gladni, da mu je otac radio daleko od kuće tako da ga je jedva viđao. Majka mu je bila jedina uteha.

Kada je imao samo osam godina njegovo detinjstvo je prekinuto. Njegov ujak ga je odveo iz ratom razorenog Avganistana u Iran, u potrazi za boljim životom. Međutim, peh ga je pratio i u Iranu. Živeo je u teškim uslovima. Svaki dan se borio da preživi. Sakupljao je karton i sekundarne sirovine, radio je težak i opasan fizički rad… Mnogo godina svog detinjstva proveo je preživljavajući sam na ulicama iranskih gradova. Nije imao detinjstvo kakvo mi u Evropi zamišljamo da sva deca treba da imaju.

Uprkos slomljenom srcu, napušten i zaboravljen, našao je snage da se izbori za bolji život. Još uvek je bio mali dečak kada je počeo da radi na gradilištima u Iranu. Radio je na opasnim visinama bez zaštitne opreme, hodajući po gredama i noseći građevinski materijal. Slomio je ruku kada je pao sa zgrade na kojoj je radio. Prelom je bio težak, a da bi kost zarasla, lekari hitne pomoći postavili su mu metalnu šinu tokom operacije ruke. Međutim, ta pruga je tu ostala mnogo duže nego što je trebalo (sve dok ne nađe utočište u Integracionoj kući „Pedro Arrupe“ u Beogradu). Kako zbog povrede više nije mogao da zarađuje za život, zajedno sa prijateljem kojeg je sreo na gradilištu, odlučili su da krenu put Evrope. Na putovanju koje menja život. Na putu gde će njegova vera u bolji život ponovo biti na ispitu. Od dolaska u Tursku i rada na poljima, preko ilegalnog prelaska granice, i skrivanja od bandi na migracionoj ruti… Glad, žeđ, groznica… Ponovo se suočio sa svim nedaćama.

2017. godine stigao je u Srbiju. Nije bio siguran gde se nalazi, kada ga je policija izvukla iz podruma kuće u kojoj su šverceri držali zatvorenu veliku grupu promrzlih i gladnih izbeglica i prisilnih migranata. Nakon toga je lutao između juga i severa Srbije, od izbegličkog kampa do kampa, sve dok nije prepoznat kao dete u zdravstvenom riziku i smešten u Integracionu kuću „Pedro Arupe” u Beogradu. Kada je stigao, bio je vidno neuhranjen, ali i veoma uplašen i stidljiv. Kasnije nam je rekao da je u to vreme pomislio: „Kakvo je ovo mesto gde mogu bezbedno da spavam u čistom i toplom krevetu? Ko su ti ljudi koji mi daju odeću i hranu? Hoće li mi izlečiti ruku? Da li će me zaista upisati u školu da naučim da pišem i čitam? Da li ću zaista biti kao sva druga deca?“ Stotine pitanja su mu prolazile kroz glavu, ali kao i svakom drugom tinejdžeru, Rezi je najpotrebnija toplina i sigurnost doma koju je pružala naša Integraciona kuća.

Prvo što smo uradili je da zbrinemo njegove povrede, koje su bile posledice dugog i teškog puta. Nakon toga, u bolnici u Beogradu, lekari su mu konačno skinuli metalnu šinu sa ruke i počeo je proces oporavka i učenja. Stručni tim Integracione kuće „Pedro Arrupe“ počeo je da radi na unapređenju njegovih socijalnih veština i mentalnog zdravlja. Ubrzo je napravio prve korake u stvaranju novih veza kako sa ljudima tako i sa svetom oko sebe. Razvio se u snažnu i sposobnu ličnost, spremnu da priča o svojoj prošlosti, ali i o budućnosti. Pošao je u školu, počeo da uči srpski i engleski. U Avganistanu i Iranu nikada nije imao priliku da ide u školu i nije umeo da piše. Uz pomoć́ prevodioca, ali i druge dece u Integracionoj kući, naučio je i da piše na maternjem jeziku.

Kroz proces napredovanja, ovaj dečak je otkrio jednu veliku ljubav – ljubav prema umetnosti i slikarstvu. U početku je crtao sebe i sebi drage ljude. Iskusni tim Integracione kuće „Pedro Arrupe“ primetio je njegov talenat, koji je uz mnogo podrške i motivacije počeo da se razvija i od tog trenutka je delovalo kao da se to dete potpuno preobrazilo bez nade. Počeo je da veruje da život može biti lep, i to je slavio kroz svoju umetnost. Uz nesebičnu ljubav velikih ljudi koji su prepoznali njegov talenat, uspeli smo da finansiramo dodatnu nastavu u slikarskom ateljeu. Brzo je učio i brzo je napredovao.

Za samo četiri godine boravka u Integracionom Hoseu, dete koje nije znalo da čita i piše razvilo se u osobu koja govori i piše tri jezika i koja uspešno ispunjava sve školske obaveze. Uz sve to, pohađao je i dodatne časove slikanja i nikada nije propustio nijednu kreativnu ili edukativnu radionicu u Integracionoj kući. Redovno je posećivao psihologa i radio na svom mentalnom osnaživanju, a slobodno vreme provodi sa drugarima iz škole i kuće.

Gimnazija koju je pohađao organizovala je tradicionalnu izložbu na kojoj je naš dečak prvi put izložio svoje radove. Umetnička zrelost koja je proizašla iz radova privukla je pažnju odraslih i vršnjaka, kako umetnika tako i publike.

Reza sada studira Umetničko slikarstvo na Univerzitetu u Beogradu.

Moguće je ostvariti snove, a naš dečak je na dobrom putu da to ostvari!

————————-

Pre četiri godine, dvoje naših korisnika započelo, a sada i završilo srednju školu u Srbiji. Ove godine su postali prva dva omladinca izbeglice iz skloništa za decu koji su krenuli na fakultetske studije na Univerzitetu u Beogradu.

Na kraju, moramo istaći da smo dečaci i naš tim zahvalni svima vama koji ste pomogli da deca izbeglice povrate detinjstvo i počnu da grade svoj budući život.

Verujemo da su vera i posvećenost katalizatori koji omogućavaju da se dešavaju čuda.