Postoje rečenice koje nas prate kroz ceo život, rečenice koje nose i utehu i nepodnošljiv teret. Za mene, to su dve jednostavne reči: „Nikada više.“ Prvi put sam ih čuo kao dete, kada su stariji govorili o Holokaustu i obećanju da se takve strahote nikada neće ponoviti. Verovao sam da to obećanje ima snagu zakona – da će štititi decu, porodice, nevine ljude. Verovao sam da svet, nakon toliko smrti, nikada više neće okrenuti glavu.

Ali moje detinjstvo u Bosni otkrilo mi je istinu. Moj svet nije bio definisan školskim igrama i smehom, već zvukom sirena i granata, mirisom vlažnih podruma u kojima smo se skrivali. Sećam se noći bez struje i vode, kada je hladnoća ulazila u kosti, a majka nas je pokrivala tankim ćebetom kao da može da zaustavi rat. Sećam se pogleda odraslih oko mene – u njemu nije bilo samo straha, već i osećaja izdaje: svet je znao, ali nije ništa činio. Kao dete nisam razumeo, ali sam osećao gorčinu. Danas znam da „Nikada više“ nije važilo za nas.

Dok smo mi živeli rat, Ruanda je tonula u svoj vlastiti ponor. Za samo sto dana ubijeno je 800.000 ljudi – komšije ubijale komšije – dok je svet okretao glavu. Ujedinjene nacije su oklevale, velike sile su računale svoje interese, a nevini su nestajali. U Bosni i u Ruandi, obećanje „Nikada više“ bilo je slomljeno.

A danas, Gaza gori pred našim očima. Užas nije skriven – prikazuje se uživo. Slike dece zatrpane pod ruševinama kruže svetom u realnom vremenu. Mala tela umotana u bele čaršave. Očevi koji na rukama nose mrtvu decu. Redovi grobova iskopani u žurbi. Ubistva novinara, lekara, humanitarnih radnika. Na našim ekranima pratimo glad, žeđ, očaj – i opet slušamo opravdanja, rasprave i tišinu. „Nikada više“ odjekuje prazno.

Najviše me pogađa sudbina dece u Gazi. Nikada nisu imali šanse da budu kriva ni za šta, a ipak plaćaju najveću cenu. Njihove široke, uplašene oči uvek me vraćaju u moje detinjstvo. Sećam se svog straha kada bih čuo granatu, kako bih se stezao od zvuka snajpera, i pitam se: da li deca u Gazi osećaju isto? Da li veruju, dok drhte noću od eksplozija, da ih neko čuje? Hoće li ikada saznati da je svet obećao da se njihova patnja nikada neće ponoviti?

Kao humanitarni radnik, često sam lice u lice sa tim zaboravljenim ljudima. Držao sam ruku deteta koje je izgubilo oba roditelja. Video sam majke previše iscrpljene da plaču i očeve nemoćne da zaštite svoju decu. Ti susreti podsećaju me na ono što međunarodne rezolucije i veličanstvene deklaracije tako često zaboravljaju – da „Nikada više“ ne sme ostati samo slogan. Mora postati obaveza.

Holokaust je svetu pokazao najdublji ponor ljudskosti, a umesto da naučimo, ponavljamo iste greške. Ruanda je bila tišina. Bosna je bila tišina. Gaza je danas tišina – možda najglasnija, jer se dešava pred našim očima, u vremenu kada niko ne može tvrditi da nije znao. Ne možemo reći da nismo znali. Ne možemo reći da nismo videli. I opet, svet odlaže, raspravlja, izgovara opravdanja.

Za mene, „Nikada više“ je rana. Rana koja se otvara svaki put kada vidim dete koje plače od gladi ili straha. Rana koja me podseća da, čak i u svetu institucija, konvencija i zakona, nevini i dalje stradaju. Ali to je i podsećanje na moju odgovornost.

Ne mogu sam promeniti svet. Ali mogu govoriti. Mogu svedočiti. Mogu podsećati. Jer ćutanje je saučesništvo. A govor, ma koliko mali, je otpor.

Želim da verujem da će fraza „Nikada više“ jednog dana postati istina. Ali to se neće desiti sama od sebe. Zavisi od nas – da li ćemo priznati svoje greške, priznati svoje ćutanje i naći hrabrost da delujemo drugačije.

Kada pogledam u oči dece Gaze, vidim svoje detinjstvo. I voleo bih da im obećam ono što je jednom obećano meni: „Nikada više.“ Razlika je u tome što sam odlučio da te reči ne ostanu prazne. Odlučio sam da govorim, da podsećam, da svedočim. Jer ako ne pokušamo, već smo izgubili – i ta deca zaista nikada nisu imala šansu.