PORUKA SVETOG OCA PAPE LEONA XIV
ZA 111. SVETSKI DAN MIGRANATA I IZBEGLICA 2025
(4–5. oktobar 2025)
Migranti – misionari nade
Draga braćo i sestre,
111. Svetski dan migranata i izbeglica, koji je moj prethodnik poželeo da se podudari sa Jubilejom migranata i misijskog sveta, pruža nam priliku da razmislimo o vezi između nade, migracija i misije.
Današnji svet nažalost obeležavaju ratovi, nasilje, nepravda i ekstremni vremenski uslovi koji primoravaju milione ljudi da napuste svoje domove u potrazi za utočištem. Opšta tendencija da se vodi računa isključivo o interesima ograničenih zajednica predstavlja ozbiljnu pretnju zajedničkoj odgovornosti, multilateralnoj saradnji, ostvarivanju opšteg dobra i globalnoj solidarnosti u korist cele ljudske porodice. U tom svetlu, zabrinjavajuće su i trka u naoružavanju, razvoj novih (uključujući nuklearnih) oružja, zanemarivanje razarajućih posledica klimatske krize, kao i duboke ekonomske nejednakosti, koje sve dodatno otežavaju izazove sadašnjosti i budućnosti.
Suočeni sa vizijama globalnog razaranja i zastrašujućih scenarija, važno je da u srcima što više ljudi raste želja za nadom – za budućnošću u kojoj će svi ljudi uživati dostojanstvo i mir. Takva budućnost je suštinski deo Božjeg plana za čovečanstvo i ceo stvoreni svet. To je mesijanska budućnost koju su navestili proroci:
„Još će starci i starice sedeti po trgovima jerusalimskim, i svaki će imati štap u ruci zbog starosti. I trgovi će biti puni dečaka i devojčica, koji će se igrati na njima. […] Evo semena mira: vinova loza će donositi plod, zemlja će davati rod, a nebesa će spuštati rosu.“
(Zah 8,4–5.12)
Ta budućnost je već započela jer ju je Isus Hristos utemeljio (Mk 1,15; Lk 17,21), a mi verujemo i nadamo se njenom punom ostvarenju, jer Gospod uvek ispunjava svoja obećanja.
Katehizam Katoličke crkve uči:
„Krepost nade odgovara težnji za srećom koju je Bog usadio u srce svakog čoveka; ona usvaja očekivanja koja nadahnjuju ljudsku aktivnost.“ (br. 1818)
A potraga za srećom – i nada da će je pronaći negde drugde – jedna je od glavnih pokretača savremenih migracija.
Veza između migracija i nade jasno se vidi u brojnim migracijskim iskustvima današnjice. Mnogi migranti, izbeglice i raseljeni su povlašćeni svedoci nade, koju svakodnevno žive oslanjajući se na Boga i podnoseći teškoće u iščekivanju budućnosti u kojoj vide obrise sreće i celovitog ljudskog razvoja. Njihovo iskustvo podseća na putovanje izraelskog naroda:
„O Bože, kada si išao pred narodom svojim, kada si prolazio pustinjom, zemlja se tresla, nebesa su se rosila pred Bogom, pred Bogom Sinajskim, pred Bogom Izrailjevim. Obilnu kišu si poslao, Bože, obnovio si baštinu svoju, koja je bila iscrpljena; u njoj je prebivao tvoj narod, u dobroti svojoj ti si je pripremio za siromašne, o Bože.“
(Ps 68, 8–11)
U svetu potamnjenom ratovima i nepravdama – i tamo gde sve izgleda izgubljeno – migranti i izbeglice postaju glasnici nade. Njihova hrabrost i istrajnost svedoče o veri koja vidi dalje od onog što oči mogu videti, veri koja im daje snagu da rizikuju sopstveni život na savremenim migrantskim rutama. I ovde se može prepoznati sličnost s iskustvom izraelskog naroda u pustinji, koji se pouzdaju u Gospodnju zaštitu:
„On će te izbaviti iz zamke lovčeve, od kuge pogubne. Perjem svojim zakloniće te, pod krilima Njegovim ti ćeš naći utočište; vernost Njegova biće ti štit i oklop. Nećeš se bojati straha noćnog, ni strele što leti danju, ni kuge što se šunja u mraku, ni pomora što hara u podne.“
(Ps 91,3–6)
Migranti i izbeglice podsećaju Crkvu na njenu hodočasničku prirodu, večito usmerenu ka večnom domu, oslonjenu na teološku krepost nade. Kad god Crkva podleže iskušenju da se „usidri“ i prestane da bude „civitas peregrina“ – hodočasnički narod Božji na putu ka nebeskoj domovini (sv. Avgustin, O Božjoj državi, knj. XIV–XVI) – ona prestaje da bude u svetu i postaje od sveta (Jn 15,19). Ta napast je postojala već u prvim hrišćanskim zajednicama, zbog čega apostol Pavle podseća Filipljane:
„Naša je domovina na nebesima, odakle očekujemo i Spasitelja, Gospoda Isusa Hrista, koji će preobraziti naše bedno telo da bude slično slavnome telu Njegovu, silom kojom može da pokori sve sebi.“
(Fil 3,20–21)
Posebno danas, katolički migranti i izbeglice mogu postati misionari nade u zemljama koje ih primaju – donoseći veru tamo gde poruka Isusa Hrista još nije doprla, ili učestvujući u svakodnevnom međureligijskom dijalogu i traženju zajedničkih vrednosti. Njihov duhovni entuzijazam i životna snaga mogu obnoviti zajednice koje su duhovno zamrznute i umorne, gde se opasno širi duhovna pustinja. Njihovo prisustvo treba priznati i ceniti kao istinski blagoslov, priliku da se otvorimo Božjoj milosti, koja unosi novu energiju i nadu u Crkvu:
„Ne zaboravljajte gostoljublje – neki su, ne znajući, ugostili anđele.“
(Jev 13,2)
Prvi korak evangelizacije, kako je naglašavao sv. Pavle VI, jeste svedočenje:
„Svi hrišćani su pozvani – i sposobni – da budu istinski evangelizatori. Pomislimo, pre svega, na odgovornost koju imaju migranti u zemljama koje ih primaju.“
(Evangelii nuntiandi, 21)
To je prava missio migrantium – misija koju ostvaruju sami migranti – za koju je potrebna adekvatna priprema i stalna podrška, kao plod delotvorne međueparhijske saradnje.
S druge strane, zajednice koje prihvataju migrante mogu same postati svedoci nade – nade shvaćene kao obećanje sadašnjosti i budućnosti u kojoj je dostojanstvo svakog čoveka priznato kao deteta Božjeg. Tako se migranti i izbeglice prepoznaju kao braća i sestre, deo porodice u kojoj mogu izraziti svoje talente i učestvovati u životu zajednice.
Povodom ovog jubilejskog dana, kada Crkva moli za sve migrante i izbeglice, poveravam sve one koji su na putu – kao i one koji ih prate – majčinskoj zaštiti Presvete Bogorodice, utehi migranata, da bi im sačuvala nadu u srcima i podržala ih u njihovom zalaganju za izgradnju sveta koji sve više liči na Carstvo Božje, našu pravu Domovinu, koja nas čeka na kraju ovog zemaljskog puta.
U Vatikana, 25. jul 2025.
O svetkovini Svetog Jakova apostola
