Halil je imao samo 14 godina kada je prvi put stigao u Integracionu kuću JRS-a u Srbiji. Odvojen od svoje porodice tokom njihovog opasnog putovanja iz ratom razorene Sirije, bio je prepušten sam sebi, kretao se nepoznatim ulicama i suočavao se sa neizvesnošću na svakom koraku. Sećanja na njegov zavičaj, majčin smeh, snažan zagrljaj njegovog oca i razigrano brbljanje njegove mlađe sestre, proganjala su ga svake noći dok je ležao budan u maloj sobi, koju je došao da nazove svojom. Uprkos toplini i ljubaznosti volontera u Integracionoj kući, odsustvo porodice ostavilo je bol u njegovom srcu koju ništa nije moglo da ispuni.

Kako su se dani pretvarali u mesece, a meseci u godine, Halil se polako prilagođavao svom novom okruženju. Zaposleni u Integracionoj kući postali su mu druga porodica, nudeći ne samo utočište i hranu, već́ utehu i nadu. Podsticali su ga da uči, pomagali mu u učenju i podržavali ga dok je polako gradio život u ovoj stranoj zemlji. Halil je bio sjajan u školi, vođen rešenošću da napravi nešto od sebe, čak i u uslovima svojih okolnosti. Volonteri su se divili njegovoj otpornosti i tihoj snazi koju je nosio uprkos svojoj mladosti.

A onda, posle skoro četiri duge godine čekanja, desilo se nezamislivo. Jednog jutra, u Integracioni dom je stiglo pismo sa vestima za kojima je Halil čeznuo: Ponovno ujedinjenje sa svojom majkom koja je bila u Holandiji i njegovim ocem i sestrama koji su bili u Grčkoj, uskoro će biti završeno, Halilova porodica ne samo da će se ponovo okupiti, već će biti preseljeni u Holandiju, zemlju koja je otvorila svoja vrata i ponudila im novi početak.

Sada, nekoliko meseci kasnije, Halil živi u Holandiji, potpuno unesen u svoj novi život. Njegova majka često šalje novosti timu u Integracionoj kući, dele priče o Halilovom uspehu u školi, njegovim novim prijateljima i njegovim snovima da postane IT inženjer. Nedavno smo ga zvali da mu čestitamo 18. rođendan, a glasovi roditelja bili su puni sreće, dok je Halil samouvereno govorio o svom životu i svojim planovima za budućnost. Njegov smeh, nekada naglašen tugom, sada zvoni nadom. Uprkos udaljenosti, veza nastala tokom te četiri godine ostaje jaka, svedočanstvo snage saosećanja i neraskidivog duha mladog dečaka koji nikada nije prestao da veruje u mogućnost boljeg sutra.