Odsustvo integracionih politika i strategija rezultira stigmatizacijom i getoizacijom stranaca, i takvoj se pasivnosti treba odupreti. Ne delovanjem se stvaraju okolnosti koje kod domaće populacije potiču rasizam i ksenofobiju, a kod stranaca frustriranost i radikalizaciju.

U nedelju, 29. septembra 2024., katolička Crkva obeležava 110. Svetski dan migranata i izbeglica. U prikladnoj poruci pod naslovom “Bog hodi sa svojim narodom” papa Franja poziva da u migrantima našega vremena vidimo sliku izraelskog naroda u Mojsijevo vreme, koji je također bežao od ugnjetavanja i izrabljivanja, nesigurnosti i diskriminacije, te nedostatka perspektive za razvoj.

Šta više, tumači onde Papa, Bog nije samo sa svojim narodom, nego i usred svog naroda, on se poistovećuje s migrantima, posebno s poslednjima, siromašnima, isključenima. Poruka je to koja potiče i nadahnjuje, posebno u ovo vreme kada se u Evropi povećava intenzitet strah od migranta, kada sve više država zatvara svoje granice, dok se s druge strane retko razmišlja o situacijama iz kojih migranti beže, a diskurs solidarnosti i gostoljubivosti nije popularan.

Ovaj nas dan ipak potiče da opterećujućoj stvarnosti savremenih migracija pristupimo iz kršćanske perspektive u kojoj smo svi sestre i braća jednakog dostojanstva.

Događaji i uslovi koji potiču prisilne migracije su brojni, i svet ih ne uspeva u dovoljnoj meri zaustaviti i ispraviti. Svedoci smo brojnih ratova i sukoba, verskih i političkih progona, klimatskih promena, socijalne nepravde i ekstremnog siromaštva.

U Jesuit Refugee Service, organizaciji koja preko 40 godina u 58 zemalja sveta deluje prateći, služeći i zagovarajući potrebe prisilno raseljenih osoba, jasno uviđamo kako je najveći doprinos koji možemo postići u takvoj globalnoj situaciji upravo razvoj kulture solidarne odgovornosti i aktivnog zauzimanja za ljude u potrebi. Svet raspolaže dovoljnim resursima da pomogne svima koji su prisiljeni migrirati, a ipak potrebno je ne zatvarati oči i okretati glavu, već “u okviru svojih mogućnosti, prihvatati strance koji traže sigurnost i osnova sredstva za život što ih ne mogu naći u rodnoj zemlji” (Katekizam Katoličke Crkve, 2241).

U Evropu već čitavu deceniju dolazi povećan broj tražioca azila. Naš geografski položaj uslovljava da i kroz naše krajeve prolaze desetine hiljada ljudi u potrazi za boljom budućnošću na Zapadu. Uz njih, tu je i povećan broj stranih radnika, koji sve češće dolaze iz dalekih zemalja, obeleženih drukčijim kulturama i običajima. Ovi fenomeni kod mnogih naših sugrađana izazivaju strah i uznemirenost, koji se podjednako kao u drugim zemljama, lako raspiruju i iskorištavaju zarad jeftinih političkih poena (usp. Fratelli tutti, 39).

Premda je svaka nacija dužna štititi svoju nezavisnost i posebnost, ne smijemo zaboraviti da Zemlja pripada celom čovečanstvu, te da niko nije dužan živeti s manje dostojanstva samo zato što je rođen u kraju koji oskudeva prirodnim bogatstvima ili je manje razvijen (usp. Evangelii Gaudium, 190).

U našem javnom diskursu, srećom, trenutno nisu snažni glasovi koji se zalažu za zatvorenu i samostalnu naciju. Naime, društvo koje bi se od migranata štitilo materijalnim ili nevidljivim zidovima i žicama, zapravo bi samo sebe moralno i duhovno osiromašivalo (usp. Fratelli tutti, 27). Ipak, zabrinjava nas manjak inicijativa koje bi išle u smeru integracije migranata i senzibilizacije društva za fenomen savremenih migracija. Čini nam se da kao društvo zasad nismo uspeli u onome na što je snažno upozoravao papa Benedikt, da “strane radnike ne smijemo spatrati potrošnom robom ili pak pukom radnom snagom” (Caritas in veritate, 62).

Odsustvo integracionih politika i strategija rezultira stigmatizacijom i getoizacijom stranaca, i takvoj se pasivnosti treba odupreti. Ne delovanjem se stvaraju okolnosti koje kod domaće populacije potiču rasizam i ksenofobiju, a kod stranaca frustriranonost i radikalizaciju.

S druge strane, treba ulagati i u religijsku pismenost, kako bi osvestili da ni isključivost niti terorizam nisu uslovljeni religijom, već je instrumentizuju koristeći je u svrhe potpuno suprotne njenim načelima (usp. Dokument o ljudskom bratstvu za mir u svetu i zajednički život). Nove okolnosti u kojima se nalazimo kao društvo potrebno doprinosa migranata i društvo sposobno pružiti zaštitu osobama u potrebi, nužno zahtevaju adekvatnu formaciju i usmerenost na nove izazove. Svojim projektima senzibilizacije javnosti i podsticanja volonterzma nastojimo to činiti i u našoj organizaciji.

Temeljni kršćanski stav je okrenutost drugome. Pozvani smo uočavati i poštovati ne samo lične potrebe, već biti osetljivi na potrebe svih ljudi našeg vremena, posebno siromašnih i onih koji trpe (usp. Gaudium et spes, 1). Migranti koji prolaze kroz naše krajeve nam trebaju biti podsetnik koliko je veliki dar blagostanje koje uživamo, ali i kako nam isto daje odgovornost za pomaganje drugima koji su manje sretni. Solidarnost koju smo kao država do sada pokazali prema ukrajinskim izbeglicama svedoči da za to imamo i volje i materijalnih kapaciteta. Trebalo bi s toga na državnom nivou uraditi strategiju solidarnosti prema prisilno raseljenima, u kojoj bi odredili u kom broju ljudi i na koji način u redovnim i vanrednim okolnostima možemo pomoći da u našoj zemlji nađu sklonište.

Da bi pritom integracija izbeglica bila efikasna, uz pomoć države je potrebno da i na lokalnom nivou svi društveni akteri, a napose crkvene zajednice, potiču na solidarnost i zajedništvo, da budu spremni pomoći u integraciji i graditi kulturu dobrodošlice (usp. papa Franjo, nagovor uz podnevnu molitvu na Svetski dan migranata i izbeglica 2023.). Naime, upravo kroz odnos prema migrantima i izbeglicama potvrđujemo temeljno uverenje o neotuđivom dostojanstvu svake ljudske osobe bez obzira na poreklo, rasu ili religiju (usp. Deklaracija Dignitas infinita, 40).

Kršćani su napose pozvani razvijati kulturu susreta i solidarnosti, po uzoru na Krista, koji je na prvo mesto stavljao one koje je zajednica odbacila. Moramo se odupreti napasti straha i populizma, te zahtevati da se sprovode politike koje poštuju dostojanstvo i prava migranata i izbeglica. Ne sme nam biti prihvatljivo da se na granicama provodi nasilje nad tražiocima azila, niti da je sudbina ljudi prepuštena krijumčarima koji zarađuju na jadu ovih nesretnika. Zato treba promovisati sigurne i legalne puteve za one koji traže utočište, kao što su humanitarne vize, radne dozvole, spajanje porodica, studentske podrške i sponzorisani dolasci (usp. Papina poruka za Svetski dan migranata i izbeglica 2018.). Crkvene su organizacije u mnogim zemljama uključene u takve projekte i kroz župne zajednice pružaju pomoć i pratnju izbeglicama u početnom periodu integracije.

Fenomen migracija je danas toliko velik da se niti jedna zemlja s njim ne može samostalno nositi. Međutim, upravo nam ta okolnost ukazuje na neizostavnu solidarnost i na potrebu za zajedničkom odgovornošću kako bi te ljude zaštitili i pomogli im. Svi smo u istoj lađi i ne možemo ignorisati one pored nas (Papa Franjo prilikom posete izbegličkom kampu na Lezbosu 2021.). Moramo raditi na stvaranju društva u kojem svaka osoba, bez obzira na svoje poreklo, može pronaći sigurnost, nadu i priliku za bolju budućnost. Migranti i izbeglice nisu samo žrtve; oni su i nosioci promene, nosioci različitih kultura, veština i talenata koji mogu samo obogatiti našu sredinu (usp. Papina poruka za Svetski dan migranata i izbeglica 2022.). Stoga, u duhu zajedništva i solidarnosti, pozivamo sve da gradimo mostove razumevana i saosećanja, kako bi nevolje prisilno raseljenih naišle na našu empatiju i konkretno zauzimanje.

Neka ovaj Svetski dan migranata i izbeglica bude podsetnik da se zajednički trudimo za svet u kojem će svako moći živeti s dostojanstvom i nadom, te tako moći verovati da “Bog hodi sa svojim narodom”.

p. Stanko Perica, Regionalni direktor JRS SEE